Miloš Injac: Tebra, kako je u Albaniji? – Utisci sa letovanja

Piše: Miloš Injac

Već neko vreme sabiram utiske od kako smo se vratili sa letovanja, pa rekoh da ih saberem u jednom podužem tekstu, sa nekog svog turističko-socijalno-političkog stanovišta, tekst jeste malo poduži ali vredi ga pročitati:

Beše sreda kad je meni konačno potvrđeno pet radnih dana odmora izvučenih “Na mišiće“, i onda je u dva dana trebalo isplanirati gde i kako otići. Posle zavrzlame oko testova i neizvesnosti oko istih, Ja naravno vukao ka Hrvatskoj, primarno zbog rodbine u Rijeci (o lepotama Istre ne treba ni govoriti), Irena naravno u ka Grčkoj, zbog njenih studentskih dana provedenih tamo. Irena i ja prelomimo… Idemo u Albaniju, preko Kosova. Meni je bilo bitno da idemo na more na kojem nisam bio zadnjih 7 godina, ako ne računam poslovna putovanja.

Bila je tu grupa Letovanje u Albaniji, gde smo našli gomilu informacija, različitih iskustava ali i suludih (ispostavilo se) ideja ljudi da se dogovaraju da putuju, citiram:“U konvoju“.

Pripreme za odlazak u Albaniju

Ideja je bila pri odlasku svratimo do Tirane do Irenine drugarice, koja tamo radi, međutim, kod nje u kancelariji se pojavio slučaj Covida, tako da smo odlučili da to uradimo u povratku dok stignu rezultati testa, ali o Tirani nešto kasnije.

Nađemo na Booking-u smeštaj u Sarandi, pretposlednje mesto pred granicu sa Grčkom, na jugu, rezervišemo, izvadimo “Zeleni karton“ i AMSS članarinu (zlu ne trebalo), spakujemo se mi u “Ljubicu*” i krenemo…Prelazimo administrativnu liniju (iako izgleda kao granica), “Merdare”, prelazi se isključivo sa ličnom kartom, našima dobro leglo što Kosovska administracija ne priznaje pasoše Republike Srbije, kao recipročnu meru što Srbija ne priznaje njihove, tako da imaju jedan plus za teoriju da je to administrativna linija, a ne granica, nema gužve, nailazimo na “Shell” pumpu gde smo iz manjeg poverenja prema lokalnim kompanijama (de znam sa čime ga mešaju ovde, vladavina prava ne stoji dobro tamo kao i ovde), na Shell pumpi smo platili najskuplje gorivo na Kosovu, evrodizel: 95 centi litar (oko 100 dinara), dok je u Srbiji u tom trenutku bio 142,90.

Putovanje preko Kosova

Kosovo prošli za manje od dva sata, niko nas ni popreko pogledao nije, meni lično jako upečatljivo da se vide na svakom koraku (u delu gde se ide kroz naselja, pre autoputa), isti problemi “Običnog čoveka“, kao i ovde, recimo meni je sve to ličilo na Smederevski put (onaj deo od Ustaničke do Kaluđerice). Posle je sve autoput, Priština i Prizren se kompletno obilaze. Prelazimo u Albaniju, interesantno, tamo postoji samo jedna strana granice, i to Republike Albanije, tamo se prelazi sa pasošima, opet bez gužve.

Drač, Foto: Miloš Injac

Odlučimo usput da ipak prenoćimo u Draču, da se ne silimo ceo put odjednom, nađemo smeštaj opet na Bookingu, i paf…brže od očekivanog, za 7,5 sati smo bili tamo (vozim, pa dominiram), čekirali se, otišli do apartmana da ostavimo osnovne stvari, i prva interesantna situacija, dočekao nas deka, 60+ godina, ne zna reč Engleskog, ali Srpski razume, ne priča ga mnogo, ali dosta specifičnih izraza zna da ispali. Sin, negde mojih godina, ne zna Srpski ali mu Engleski dobro ide. Siđemo u restoran da ručamo nešto i udarimo po nekoj žestini.

Stiže račun, dve ture duple žestine, sa sokom sa strane i ceđenim limunom, dva full obroka, pasta i rižoto sa salatom sa strane, na samoj plaži: 2500 leka

1€ je 120 leka, mada ga oni izgovaraju “Ljek”, što je meni uvek smešno, ne znam zašto ali onako simpatično smešno. Kartice primaju samo u lancima marketa, pumpama, tržnim centrima, ali zato evre svuda primaju, po kursu 120, mi za ceo boravak nismo nijednom ušli u menjačnicu, sve smo razbijali kod trgovaca i po restoranima.

Drač

Nego da se vratimo na Drač, nastavili smo na plaži, ja se već zaleteo kad izleće info da je Dalibor Dado Kokic postao tata, i ja onako pomislim: “E neka si se razbio Miki, ovaj dan ne može bolje da se završi“, naiđe brat sumnjivi prodavac naočara, ispaljuje Srpski sleng kao iz mitraljeza, proda mi original. 🙂 Ray Ban za 10€, iako me Irena ubeđuje da sam bio toliko pijan da mi je čovek rekao da su 5€ ali sam mu ja iz nekog razloga dao 10€, jbg, kad retko pijem… Ležaljke nam nisu naplatili uz “Namig“ i “nema veze, ostajete samo jednu noć, uživajte“.

Foto: Miloš Injac

Meni se lično nije mnogo svideo, deo u kome smo bili je deo sa duuuuugačkom promenadom, 20+km ako se ne varam, načičkane velike zdgrade i hoteli uz nju, fazon Budve, plaža je peščana, more za moj ukus pretoplo, saobraćajna infrastruktura se baš muči pod naletom novoizgrađenih objekata. Sutradan smo ustali ranije i otišli do centra koji je prepun istorije i mnogo više mi se svideo nego onaj deo sa promenadom.

Foto: Miloš Injac

Na putu dalje ka Sarandi, svratili smo do Gjirokastera, u pitanju je mali gradić pod zaštitom “UNESCO“, tako da je gotovo ceo potpuno neizmenjen, ima gomilu radnji sa suvenirima i nekoliko sjajnih restorana na samom vrhu, gde nas je ručak koštao oko 16-18€. Ja sam odlepio za točenim sladoledom ovde, definitivno jedan od najboljih koje sam jeo.

Saranda

I konačno stižemo u Sarandu, lako nalazimo smeštaj koji smo rezervisali, parkiramo se ispred, tu već upoznajemo čoveka koji ima nekoliko apartmana u tom delu, kasnije nam je bio glavni izvor informacija i preporuka, studirao je da bude košarkaški trener, smatra da je Jugoslovenska košarka najbolja na svetu, pa je logično, veliki ljubitelj Partizana. Smeštaj koji smo odabrali je predviđen za 4 osobe, oko 60ak kvadrata, odlučili smo se za njega jer nije bilo manjih koji su na samoj plaži, i spadao je među skuplje u Sarandi, kad kažem skuplje, spada u cenovni rang smeštaja Sutomore u brdu, 15 minuta od plaže. U zgradi postoji lift koji vodi do garaže, 10-15 koraka od privatne plaže.

Saranda, Foto: Miloš Injac

Odlučujemo vrlo brzo da nam se ne isplati da kuvamo i ručamo u apartmanu, prosečna cena ručka, ali full ručka u restoranima na obali (ne fast food sa nogu) je bila od 15-20€ za oboje. Market nam je bio na minut hoda, cene kao u Beogradu, izuzev lokalnih proizvoda koji su drastično jeftiniji. Iznenađujuće za mene, imaju dosta proizvoda iz Srbije poput Štarka, ali i “Kravica mleka“.

Kako smo Sarandu odabrali kao “Bazu“, tu smo i najviše komunicirali sa lokalnim stanovništvom, stariji ljudi ne znaju reč Engleskog, ali Srpski jako dobro razumeju iako ga ne pričaju mnogo. Meni najinteresantnija stvar je bila da nekako drže neku vrstu distance prema Albancima sa Kosova, nije da se mrze, ali se i ne vole preterano, primera radi, pored Džake i Šaćirija koji su fudbaleri evropskog renomea, za njih je ipak najveći i najuspešniji ikada Fadil Vokri, tako da i ne čudi da sve i jedan lokalac navija za Partizan, tako da sam se ja trudio da ih naučim parolu:“Fadil Vokri po ciganima mokri“ 😀

Plaža Pasqyra

Kada smo se “Umorili“ od izležavanja, krenuli smo da istražimo područja Severno od Sarande, pre svega divlje plaže oko Borša, koji je na nekih 45 minuta od Sarande kolima. Nakon celog prepodneva na divljoj plaži, otišli smo i do samog Borša, tu smo prvi i jedini put platili ležaljke, dve, pod baldahinom su koštale 500 leka.

Par dana pred povratak, uspem da ubedim Irenu da rentiramo quad, u agenciji su nam ga dali bez ikakvih problema iako ja nemam adekvatnu dozvolu (po Albanskim zakonima) za upravljanje istim, a i meni nije problem da se ubeđujem sa pandurima, bilo da su Albanski ili ovi domaći.

Ksamil i Butrint

Krenemo mi ka jugu, do Ksamila i Butrint nacionalnog parka, i na izlazu eto pandura, zaustaviše nas instant, međutim čim su skontali da smo stranci, pustiše nas da nastavimo put bez iakvih problema. Policije inače celim putem ima dosta, međutim nijednom nas nisu zaustavili dok smo išli kolima, čak i kad su cele kolone zaustavljali, nas su izvlačili iz iste i propuštali dalje, iz dva izvora smo dobili nezvaničnu info da im je rečeno da ne “diraju“ turiste osim ako ne prave probleme.

Ksamil

Nacionalni park Butrint je skoro na granici sa Grčkom, jako lep predeo sa veoma očuvanim nasleđem, pa evo malo slika odatle:

Foto: Miloš Injac
Foto: Miloš Injac
Foto: Miloš Injac

Posle Buturinta, nastavili smo do Ksamila, možda jedna od najjačih situacija je bila kad smo stali ispred nekoliko lokala i počeli da se dogovaramo gde bi mogli da ručamo, dok se mi dogovaramo, izlazi lik u “Uniformi“ konobara, kao iz filmova o Šojiću, bela košulja, crne pantalone “Na crtu“, crne cipele koje zaslepljuju koliko sijaju, prilazi nam uz:“Izvinite, jel mogu ja nekako da vam pomognem?“ na čistom Srpskom, tek onda skontamo da se kafana zove “Gostivar“, ćevapi su bili vrhunski.

Kad smo se već odlučili za avanturu quadom, obišli smo i brda oko Sarande:

Pogled na Sarandu, Foto: Miloš Injac

Na kraju, za celu avanturu po krajnjem jugu Albanije, quad je potrošio svega 500 leka goriva.

Tirana

U povratku smo svratili u Tiranu, grad koji je u nekim delovima nadrealno divlje naliven betonom i sterilnim zgradama, ali je uži centar i dalje poprilično netaknut. Dok smo sedeli u restoranu na ručku sa Ireninom drugaricom, prišao nam je deka, 60+, obratio nam se na srpskom, čuo je da pričamo pa je hteo da ponudi pomoć ako treba ikakva, a dok smo šetali centrom, taksisti su nudili prevoz, opet na Srpskom, realno, za mene veliko iznenađenje.

Pre zaključka, moram da pohvalim Ljubicu, njen brojač je kada smo se vratili nazad pokazivao tačno 2025 km, Ljubica je bez većih problema izgurala sva brda i planine Albanije, stradala joj je “samo“ remenica ali i sa takvom nas je bezbedno (uz malo bučniji rad motora) vratila do Beograda.

I konačno da zaključim: Nakon ovog iskustva, Albansko primorje će uvek biti opcija koju rado preporučujem svima. Ne nasedajte na gluposti koje poturaju slepci o iskonskom neprijateljstvu i preziru, mi apsolutno nijednog trenutka nismo ni primetili ni osetili ništa ni približno tome. Ljude na Kosovu, kao i u Albaniji, muče isti problemi kao i nas ovde, najbolje je to sumirao jedan lokalac iz Sarande: “Vidim sa obe strane samo niču jarboli i zastave, ko će veću da stavi, nadam se da će jednog dana početi da se takmiče ko će više hleba napraviti, više ljudi zaposliti, obezbediti bolji život običnog čoveka“.

P.S. Ja sam oktrio dve jako dobre stvari koje mogu da svrstam u jedne od najboljih ikada, a to su Skenderbeg konjak i burek sa crnim lukom i paradajzom.

Hvala na pažnji 🙂

Tekst je izvorno objavljen na Fejsbuku / Miloš Injac.

Leave a Reply